Kao Bahov praktičar, neprestano se vraćam jednoj osnovnoj istini: ne možete pomoći čoveku ako ga ne vidite. Ne simptome. Ne dijagnozu. Čoveka. I ne možete ga videti ako ne razumete u kakvom društvu živi, pod kojim pritiscima funkcioniše, šta mu je nametnuto, a šta je zaista njegovo. Bez tog razumevanja, svaka terapija, pa i Bahovim kapima nakon intervjua, rizikuje da postane isto ono što je filozofija bila religiji u srednjem veku: produžena ruka sistema, a ne njegov korektiv.Na individualnim konsultacijama ljudi mi dolaze sa pričama koje često zvuče kao da su krivi što ne uspevaju da „budu srećni“. A ta sreća? Ona se danas meri, upoređuje, pakuje u formulare. Naučna istraživanja se sve više bave kvantifikovanjem nečega što niko zapravo nije definisao. Kako da pomažem ljudima da „budu srećni“, ako ni društvo, ni nauka, ni oni sami ne znaju šta to zapravo znači? Zato u toku terapije Bahovim kapima ne tragamo za apstraktnom srećom, već za emocionalnom jasnoćom. Ne postavljamo ideal ka kojem neko treba da stigne, već pomažemo osobi da oslušne šta joj njeno trenutno stanje pokušava reći.
Kada pripremam kombinaciju Bahovih kapi, moj cilj nije da „popravim“ klijenta. Niti da mu dam brza rešenja. Ja ne nudim savete. Ne govorim mu kako da živi. Umesto toga, vodim ga kroz proces u kojem on sam uči da prepozna svoje emocionalne obrasce, konflikte, obrambene mehanizme. Kapi koje biram nisu rešenje – one su podrška unutrašnjem kretanju koje klijent sam inicira. Jer ako čoveku date kapi za strah, na primer Mimulus, a ne porazgovarate sa njim o poreklu tog straha možda ste samo prigušili signal. A svaki simptom je upravo to – signal. I ako se bavimo samo umanjenjem simptoma bez razumevanja šta oni znače, onda ne znamo sa čim čovek ostaje kad ti simptomi nestanu. Možemo „rešiti“ problem, a da ne znamo šta dolazi posle njega. A istina je da ne možete efikasno ukloniti jedan problem a da ne razmislite šta će ga zameniti.
U današnjem društvu, u kome je akcenat na brzom rešenju i efikasnosti po svaku cenu, sve više gubimo vezu sa sobom. Više se ne učimo kako da živimo, već kako da funkcionišemo. Ne obrazujemo se da bismo postali celovitiji ljudi, već da bismo stekli veštine koje nas čine „konkurentnim“. Najveći izazov nakon intervjua sa klijentom nije „pogoditi pravu kombinaciju“. Najveći izazov je ostati veran ideji da promenu ne činimo mi, Bahovi praktičari. Promena dolazi iznutra, kada osoba preuzme odgovornost za sebe, ne kao krivicu već kao sposobnost da utiče na svoj život. Zato u terapiji ne dajemo savete. Zato ne preuzimamo odgovornost umesto klijenta. Jer smisao Bahove metode nije da se čovek „uklopi“, već da se osvesti, da nauči da prihvati odgovornost i da pronađe svoju unutrašnju autonomiju. Uostalom, zar nije upravo najveća čar svake istinske pomoći, u ovom domenu, da osoba upozna sebe? Da nauči da prepozna svoje obrasce, da vidi koje mehanizme koristi da bi preživela, ali i da razume kada ti mehanizmi više nisu korisni?
Bahove kapi nisu lek. One su poziv. Tiha podrška u procesu u kojem čovek postaje ono što već jeste – ali slobodnije, svesnije, i iskrenije.