Petak po podne, subota od jutra do mraka i deo nedelje dovoljan da se zaokruži program i podele sertifikati. U fascikli je materijal, u beleškama svih 38 preparata, a u glavi onaj prijatan osećaj koji se javlja kada smo za kratko vreme čuli mnogo toga. U ponedeljak, međutim, počinje ono što nijedan raspored ne može unapred da reši: prvi stvarni razgovor sa nekim čije se emocionalno stanje ne uklapa uredno ni u jednu definiciju.

To ne znači da je svaki vikend-seminar beskoristan. Može biti odličan uvod, obnova znanja ili susret posvećen jednoj određenoj temi. Problem nastaje kada događaj nazovemo edukacijom i poverujemo da smo promenom naziva rešili pitanje znanja. Događaj ima početak i kraj. Edukacija ima posledice. Njena prava vrednost pokazuje se tek kasnije, kada utihne glas predavača, zatvore se beleške i polaznik ostane sam pred situacijom za koju ne postoji unapred pripremljen odgovor.Savremeno tržište obrazovanja voli ono što se može lako izmeriti: broj časova, broj obrađenih tema, obim materijala, sertifikat na kraju. Sve to ima svoje mesto, ali nijedna od tih stvari ne govori pouzdano o onome što je najvažnije — da li je polaznik naučio da misli unutar metode koju je upoznao ili je samo zapamtio njen rečnik.Najlakši način da predavač ostavi utisak ozbiljnosti jeste da pokaže koliko zna. Može da zaspe slušaoce terminima, klasifikacijama, tuđim autoritetima i primerima iz dugogodišnje prakse. Polaznik odlazi impresioniran, možda i pomalo zastrašen količinom znanja koje mu je prezentovano. Ali impresioniran polaznik nije isto što i osposobljen polaznik. Znanje predavača nije pozorišna predstava kojoj se drugi dive. Njegova vrednost počinje tek onda kada može da postane sposobnost nekog drugog.

U tome je, po našem mišljenju, razlika između predavača i mentora. Predavač prenosi sadržaj. Mentor posmatra šta se sa tim sadržajem događa u drugom čoveku. Primećuje gde je nešto samo zapamćeno, a nije shvaćeno; gde se pravilo primenjuje mehanički; gde samopouzdanje raste brže od sposobnosti; gde strah od greške sprečava polaznika da uopšte pokuša. Zbog toga tromesečno trajanje edukacije nije tek podatak za oglas. Ni tri meseca, razume se, sami po sebi nisu dokaz kvaliteta. Loša nastava može trajati i godinu dana. Ali vreme omogućava ono što intenzivni vikend ne može: povratak. Polaznik nešto čuje, pokuša da primeni, pogreši, postavi pitanje, dobije odgovor, zatim ponovo pokušava. Znanje mora da prođe kroz nerazumevanje da bi postalo razumevanje. Mora da se sudari sa stvarnim slučajem, sa pogrešnom pretpostavkom i sa sopstvenom nesigurnošću. Zato se važan deo edukacije ne odvija tokom časa, nego između dva susreta.

Domaći zadatak nije školska kazna niti način da se odrasli ljudi ponovo stave u položaj učenika. On je jedini pouzdan način da se proveri šta je ostalo kada predavanje prestane. Dok slušamo dobro objašnjenje, često imamo utisak da nam je sve jasno. Tek kada pokušamo da to znanje samostalno upotrebimo, otkrivamo prazna mesta. Upravo na tim mestima počinje ozbiljno učenje. Isto važi za rad na slučajevima, kasnije u praksi novopečen og Bahovog praktičara. Čovek koji dođe na konsultaciju ne dolazi kao ilustracija jednog preparata. Ne izgovara uredno ključne reči iz priručnika i ne raspoređuje svoje iskustvo prema poglavljima koja je praktičar naučio. Govori neprecizno, vraća se unazad, ponekad naglašava ono što nije presudno, a prećutkuje ono što jeste. Dve osobe mogu upotrebiti istu reč – strah, usamljenost, krivica, a da iza nje stoje sasvim različiti unutrašnji svetovi. Tu se vidi granica između poznavanja preparata i rada sa ljudima. Preparati se mogu naučiti iz knjige. Slušanje se ne može savladati čitanjem definicije o slušanju.

To, međutim, ne znači da Bahov praktičar treba da preuzima ulogu psihologa ili da ozbiljnost svog rada dokazuje pozajmljenim jezikom psihoterapije. Bahov metod ne postaje vredniji time što će ličiti na nešto drugo. Naprotiv, deo profesionalne zrelosti jeste i sposobnost da se prepoznaju sopstvene granice. Razgovor u okviru konsultacije nije dijagnostički pregled niti zamena za psihoterapiju. Njegova svrha je da čoveku omogući da govori o svom iskustvu dovoljno slobodno i precizno da se ne bi prerano sveo na jednu osobinu, jedno trenutno raspoloženje ili jedan preparat. Posvećenost se ne dokazuje pridevom. Ona se vidi u odgovoru na pitanje koje stigne između dva časa, u vraćanju na zadatak koji se nije do kraja razumeo u strpljenju da se ista stvar objasni drugim putem i u odbijanju da se polazniku ponudi gotov odgovor samo zato što bi tako bilo brže.

Nekada je upravo uskraćivanje gotovog odgovora najvažniji deo mentorstva. Ako mentor za svaku dilemu odmah kaže koji je preparat „tačan“, polaznik će možda neko vreme imati osećaj sigurnosti, ali neće postati samostalan. Naučiće da traži potvrdu, a ne da obrazlaže sopstvenu procenu. Dobro mentorstvo zato ima naizgled protivrečan cilj: da mentor vremenom bude sve manje potreban. Njegova dostupnost ostaje važna, ali više ne kao oslonac bez kojeg se ne može, nego kao mesto provere u složenim situacijama. Povratna informacija u tom procesu nije ni pohvala ni presuda. „Dobro je“ često ne znači ništa, kao što ni jednostavno „nije dobro“ nikome ne pomaže da razume gde je pogrešio. Ozbiljna povratna informacija pokazuje kako je polaznik došao do zaključka, na kom mestu je zanemario ono što je čuo, gde je uneo sopstvenu pretpostavku i zbog čega bi drugačije pitanje otvorilo drugačiji pravac razgovora. Nije cilj samo ispraviti odgovor. Potrebno je popraviti put kojim se do odgovora došlo.

Tržište edukacija često nudi dva brza dokaza vrednosti: autoritet koji je program odobrio i potvrdu koja se dobija na kraju. Ni jedno ni drugo nije bez značaja. Ali nijedan autoritet ne može umesto polaznika da vodi njegov prvi ozbiljan razgovor, kao što nijedan sertifikat ne može da donese odluku pred stvarnim čovekom. Potvrda može da svedoči da je određeni program završen. Ne može sama da garantuje sposobnost prosuđivanja.

Zato ne mislim da B.A.C.H. treba da poruči kako „zna“ više od svih drugih. Takva tvrdnja bi bila i nedokaziva i suprotna samoj ideji edukacije. Ozbiljnost se ne gradi samoproglašavanjem. Ona se pokazuje strukturom rada: vremenom koje je ostavljeno da se znanje slegne, zadacima koji otkrivaju nerazumevanje, slučajevima koji se ne rešavaju po šablonu, povratnom informacijom koja nije formalnost i prisustvom mentora koje ne proizvodi zavisnost, već samostalnost. Prava jednostavnost nikada nije isto što i površnost. Bahov sistem jeste jednostavan po svojoj osnovnoj zamisli, ali čovek kojem se primenjuje nije jednostavan. Između te dve činjenice nalazi se celokupna odgovornost praktičara. Edukacija se zato ne završava kada polaznik dobije sertifikat. Završava se onda kada ume da donese odluku bez stalnog oslanjanja na predavača, da objasni zbog čega ju je doneo, da prepozna granicu sopstvenog znanja i da zatraži pomoć onda kada je ona zaista potrebna.