B.A.C.H. Beograd polazi od jednostavne, ali važne pretpostavke: Bahove kapi ne pripadaju nijednoj privatnoj instituciji, nijednom centru, nijednoj školi, nijednom registru praktičara i nijednom komercijalnom sistemu edukacije. One pripadaju nasleđu dr Edwarda Bacha, ali i svima onima koji to nasleđe proučavaju, razvijaju, preispituju, prenose i primenjuju sa odgovornošću, poštovanjem i intelektualnim poštenjem.
Dr Bach nije stvorio zatvoreni sistem vlasništva. Nije osnovao crkvu Bahovih kapi, nije ostavio monopol, nije propisao da se njegovo delo sme razumeti samo kroz jedan centar i jednu liniju tumačenja. Naprotiv, osnovni duh njegovog sistema bio je jednostavnost, dostupnost i lična odgovornost. Zato nam danas deluje gotovo paradoksalno kada se upravo u ime te jednostavnosti pokušava izgraditi rigidna hijerarhija sertifikata, nivoa, registara i „jedino ispravnih“ tumača.
Bach Centre u Engleskoj ima nesporan istorijski značaj. Mount Vernon je mesto na kome je dr Bach proveo poslednje godine i dovršio svoj sistem. To mesto ima simboličku težinu i niko ozbiljan ne treba da je osporava. Ali istorijski značaj nije isto što i monopol. Čuvanje kuće nije isto što i vlasništvo nad idejom. Kontinuitet tradicije nije isto što i pravo da se čitav jedan živi sistem zaključa u privatni edukativni model.
Upravo tu nastaje problem. Kada se Bach Centre predstavlja kao jedan od važnih čuvara tradicije, to je legitimno. Kada se predstavlja kao jedini izvor legitimnosti, tada počinje ideološka i tržišna manipulacija. Još je opasnije kada se taj model pokušava preneti u Srbiju i region kroz izraze kao što su „međunarodno priznati sertifikat“, „međunarodno registrovani Bahov praktičar“, „jedina priznata edukacija“ i slično. Ti izrazi zvuče snažno, gotovo državno i institucionalno, ali njihov stvarni pravni domet je mnogo skromniji.
Registracija kod Bach Centre znači da je neko upisan u privatni međunarodni registar te organizacije. To nije diploma formalnog obrazovanja. To nije državna licenca. To nije javno ovlašćenje. To nije dokaz da neko ima isključivo pravo da se bavi Bahovim kapima u Srbiji, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj ili Francuskoj. To je dokaz da je završio određenu obuku u okviru jednog privatnog edukativnog sistema i da prihvata njegov kodeks. Ni više ni manje od toga.
B.A.C.H. Beograd smatra da zainteresovani ljudi u regionu imaju pravo da to znaju pre nego što donesu odluku gde će učiti, od koga će učiti i šta tim učenjem zaista stiču. Pošteno je reći: edukacije Bach Centre mogu preneti određena znanja i veštine. One mogu biti korisne. One mogu imati vrednost za one koji žele da se upoznaju sa izvornim sistemom dr Bacha. Ali nije pošteno stvarati utisak da se njima stiče formalna kvalifikacija ili ekskluzivno pravo na praksu.
Naročito je problematično kada se oznake Level 1, Level 2, Level 3 koriste kao da označavaju ozbiljnu stepenastu stručnu formaciju nalik formalnom obrazovanju. U stvarnosti, to su interni nivoi jednog privatnog programa. Ako se u dva dana obrađuje 38 esencija, onda to može biti uvod, orijentacija, početna mapa. Ali ne treba to predstavljati kao ovladavanje složenim emocionalnim, iskustvenim i konsultativnim radom. Za tako kratko vreme se mogu otvoriti vrata, ali ne mogu zameniti godine čitanja, posmatranja, rada sa ljudima, rada na sebi i ozbiljnog razumevanja biljaka, obrazaca i ljudske patnje.
Zato je sukob Džulijana Barnara sa pokušajem monopolizacije imena „Bach“ toliko važan. Barnar nije bio čovek koji je hteo da sruši dr Bacha. Naprotiv. On je hteo da ga oslobodi od komercijalnog zatvaranja. Njegov rad sa Healing Herbs i njegova pravna borba protiv pokušaja da se nazivi „Bach“ i „Bach Flower Remedies“ tretiraju kao ekskluzivni trgovački znakovi imaju ogroman značaj. Sudovi su prihvatili da su ti pojmovi generički, opisni, vezani za sistem dr Bacha, a ne isključivo za jednog proizvođača ili jednu instituciju.
Barnard je time razbio jednu opasnu iluziju: da se ime dr Bacha može privatizovati. Još važnije, pokazao je da se vernost Bachu ne meri poslušnošću jednom centru, nego razumevanjem duha sistema. Njegov pristup formi i funkciji biljaka otvorio je prostor za dublje, življe i prirodnije razumevanje esencija. On nije dr Bacha pretvorio u dogmu, nego ga je vratio biljkama, pejzažu, iskustvu i slobodi istraživanja.
Slično tome, Ditmar Kremer je pokazao da se sistem može dalje razvijati kroz nove mape, zone, sekvence i dublje obrasce primene. Njegov pristup neće svima biti blizak i niko ne mora da ga prihvati. Ali nije pošteno proglasiti ga nelegitimnim samo zato što ne pripada uskoj liniji Bach Centre tumačenja. Isto važi i za autore i praktičare poput dr Vohre u Indiji i mnoge druge koji su u različitim kulturnim, iskustvenim i terapijskim kontekstima nastavili da misle Bahove kapi kao živ sistem.
B.A.C.H. Beograd ne smatra da sve treba prihvatiti nekritički. Naprotiv. Otvorenost ne znači haos. Demokratičnost ne znači odsustvo kriterijuma. Ali kriterijum ne može biti privatni monopol. Kriterijum mora biti znanje, iskustvo, poštenje prema korisniku, jasnoća u predstavljanju sopstvenih kvalifikacija, odsustvo lažnih obećanja i spremnost da se razlikuje ono što je sigurno od onoga što je samo marketinški efektno.
Zato odbacujemo dve krajnosti. Prva je površna komercijalizacija u kojoj svako posle kursa sebe proglašava dubokim poznavaocem Bahovih kapi. Druga je institucionalna rigidnost u kojoj se tvrdi da je samo jedan privatni edukativni kanal legitiman. Obe krajnosti izneveravaju dr Bacha: prva banalizacijom, druga dogmatizacijom.
Posebno je važno reći da se u Srbiji ne sme uvoziti model zastrašivanja. Niko ne bi smeo da sugeriše da ljudi koji nisu registrovani kod Bach Centre ne smeju da uče, predaju, pišu, istražuju ili rade sa Bahovim kapima, ukoliko to čine savesno, pošteno i bez obmanjujućih tvrdnji. Isto tako, niko ne bi smeo da koristi privatni sertifikat kao da je javna dozvola ili državno priznanje.
Zainteresovani imaju pravo na punu informaciju. Imaju pravo da znaju da Bach Centre ima istorijski značaj, ali nema monopol. Da njegovi sertifikati mogu imati reputacionu vrednost, ali nisu formalne diplome. Da njegovi praktičari mogu biti dobri, posvećeni i obrazovani, ali nisu samim tim jedini legitimni praktičari. Da postoje i drugi proizvođači, autori, škole i pravci. Da je Džulijan Barnar svojim radom i sudskom borbom otvorio prostor za pluralizam. Da Bachovo nasleđe nije mrtav muzej, nego živa oblast u kojoj se znanje razvijalo i posle 1936. godine.
B.A.C.H. Beograd stoji upravo na toj poziciji: poštovanje prema izvoru, ali ne i pokornost monopolu. Poštovanje prema dr Bachu, ali ne i prema svakoj instituciji koja govori u njegovo ime. Poštovanje prema tradiciji, ali i pravo da se tradicija razvija, dopunjuje, preispituje i otvara novim generacijama.
Naša obaveza nije da zasenjujemo zainteresovane ljude zvučnim titulama, nivoima i registrima. Naša obaveza je da im kažemo istinu. Edukacija je edukacija. Neformalno obrazovanje je neformalno obrazovanje. Sertifikat privatne organizacije je sertifikat privatne organizacije. Znanje se mora dokazivati radom, razumevanjem, odgovornošću i dugim učenjem, a ne samo logotipom na papiru.
U tom smislu, B.A.C.H. Beograd ne želi da gradi novi monopol umesto starog. Ne želimo da zamenimo jednu zatvorenu priču drugom. Naša pozicija je otvorena: ko želi Bach Centre, neka bira Bach Centre, ali neka zna šta time dobija. Ko želi Barnara, Kremera, Vohru ili druge autore, neka ih proučava bez osećaja krivice da napušta „jedini pravi put“. Ko želi ozbiljno da se bavi Bahovim kapima, neka zna da put ne završava na kursu, niti počinje i završava u jednom registru.
Bahove kapi su previše zanimljive, suviše suptilne i suviše ljudski važne da bi bile svedene na administrativnu piramidu privatnih sertifikata. One traže znanje, strpljenje, jezik, iskustvo, intuiciju, etiku i rad sa stvarnim ljudima. Sve ostalo je ambalaža.
A ambalaža, ma koliko bila međunarodno dizajnirana, nikada ne sme postati važnija od sadržaja.
Goran Stojanović, član Upravnog odbora B.A.C.H. Beograd