Savremeni tempo pretvara čoveka u biće koje stalno treba da bude u plusu. Produktivno, motivisano, emocionalno optimizovano. Kako primećuje Milan Damjanac u svojim tekstovima o psihoterapiji, taj pritisak rezultata uvukao se i u sam terapijski prostor. Čak i onaj koji bi trebalo da bude najsporiji i najljudskiji.
Zato njegovo čitanje Byung Chul Hana toliko pogađa nerve današnjeg trenutka. Han podseća da bez tišine nema života koji je više od zadataka. A Damjanac dodaje da terapeuti gube svoju suštinu onda kada pokušavaju da postanu efikasni po svaku cenu. Kada počnu da rade kao emocionalni menadžeri, a ne kao svedoci tuđe unutrašnje borbe.
Terapija tada postaje procedura. Ljudi dolaze da poprave sebe. Terapeut isporučuje algoritme ponašanja. Sve izgleda uredno, a opet prazno. Sve se odvija brzo, a ništa se ne pomera.
Zato vrednost tišine iznenada deluje radikalno. Ona ne popravlja. Ona ne obećava olakšanje. Ona samo daje prostor da čovek čuje šta se u njemu stvarno dešava. I to je njen najdublji smisao. Tišina je prostor u kojem se može pojaviti nešto što nije programirano, kako bi rekao Han. U njoj se rađa mogućnost da čovek izdrži sebe, a ne da pobegne od sebe.
Upravo tu se otvara i mesto za Bahovu metodu. Dr Edvard Bah nikada nije zamišljao svoje kapi kao brzo rešenje za emocionalne tegobe. Njegova ideja bila je jednostavna: razumevanje emocija leči čoveka, ne borba protiv njih. Bahov praktičar radi sasvim suprotno od modernog terapeutskog trenda koji traži merenje učinka. On sluša. Ne traga za dijagnozom. Ne obećava brze uvide. On stvara atmosferu u kojoj osoba može da prepozna koje emocije nose teret, koje potiskuje i šta je zapravo boli.
Kapi tada nisu trik. One su podrška, simbol i blagi vodič. Po staroj Bahovoj metodi praktičar radi polako, kao da drži lampu dok klijent korača kroz sopstvenu unutrašnju maglu. U današnjem svetu to izgleda kao anahronizam, ali možda nam baš taj anahronizam nedostaje.
Jer kako Damjanac primećuje, današnja kultura ne trpi bol. Ne trpi pauzu. Ne trpi ništa što ne može da se označi kao napredak. Zato mnogi pristupi terapiji nesvesno postaju metode prilagođavanja. Ne pomažu čoveku da razume sebe, već da bolje funkcioniše u okruženju koje ga iscrpljuje. A funkcionalnost bez smisla lako postane nova vrsta ropstva.
Han nas zato upozorava da sloboda bez tišine nije prava sloboda. To je samo još jedna uobičajena obaveza. Terapija bez bola prestaje da bude put sazrevanja i postaje tehnika ubeđivanja da je sve u redu. Čovek bez kontemplacije gubi dubinu i pretvara se u nešto svedeno, u podatak među podacima.
U takvom svetu možda najhrabriji čin otpora nije da menjamo sistem, već da odbijemo da ga ponavljamo. Da odbijemo ideju da moramo stalno da se popravljamo. Da priznamo sebi da je umor stvaran, da unutrašnji haos nije kvar i da ne moramo sve da sredimo da bismo bili vredni.
Zato bi poruka koja spaja Hana, Damjanca i Bahovu metodu mogla da zvuči ovako: neguj mesto tišine u sebi i oko sebe, jer samo u toj tišini čovek najzad počinje da govori istinom.