Žan-Fransoa Liotar je u svom delu Postmoderno stanje ukazao da insistiranje na jednom jedinom narativu vodi epistemološkoj represiji, gušenju različitih oblika znanja i iskustava. Kada se jedan diskurs postavi kao univerzalna istina, sve što se ne uklapa biva marginalizovano i isključeno. Najčešći primer takve dominacije u modernom dobu jeste narativ naučnog materijalizma: tvrdnja da postoji čista, objektivna materija nezavisna od svesti, dok je čovek samo njen pasivni posmatrač.
Ali upravo tamo gde je materijalizam najjači, u prirodnim naukama, pojavljuje se pukotina koja ga osporava. Eksperiment dvostrukog proreza, koji je do tančina razrađen u kvantnoj fizici, pokazuje da posmatrač nije neutralni svedok stvarnosti. Kada čestice prolaze kroz proreze bez posmatranja, ponašaju se kao talasi i formiraju interferenciju. Međutim, kada se uključi detector, dakle kada postoji čin posmatranja iste čestice se ponašaju kao materijalne kuglice. Posmatrač menja ishod, a time i samu stvarnost.
Ovaj rezultat dovodi u pitanje ideju „objektivne materije“ koja postoji bez obzira na svest. Ako je čin posmatranja deo same fizike sveta, onda svest nije sporedni nusprodukt materije, već njen aktivni ko-kreator. Upravo tu dolazimo do Liotarove dijagnoze: insistiranje na jednom velikom narativu, u ovom slučaju materijalističkom, znači nasilno isključivanje drugih perspektiva koje mogu jednako doprineti razumevanju realnosti.
Postavlja se pitanje: da li je slučajno da je opšti kulturni i naučni narativ, od trenutka kada je eksperiment dvostrukog proreza uzdrmao temelje materijalizma, krenuo upravo u suprotnom pravcu, u jačanje dominacije materijalističkog diskursa? Umesto da otvori vrata pluralizmu znanja i prihvatanju uloge svesti, zapadna kultura je u drugoj polovini XX veka uspostavila još čvršću hegemoniju „objektivnog“, „merljivog“ i „hemijsko-biološkog“ objašnjenja sveta.
Najjasnije se to vidi u oblasti medicine. Umesto da se razvije medicina koja bi u obzir uzimala i subjektivno iskustvo, emocionalna stanja, pa i ulogu svesti u procesu zdravlja i bolesti, medicina je postala gotovo isključivo materijalistička: bolest se definiše kao „kvar“ u mehanizmu tela, lečenje se svodi na hemijsku intervenciju (farmakologiju), pacijent se tretira kao pasivni objekat terapije, a ne kao aktivni učesnik u procesu ozdravljenja. Tako se i u medicini ponavlja ono što Liotar opisuje: jedan narativ (biomedicinski materijalizam) proglašava se jedinim legitimnim, dok se alternativni ili komplementarni pristupi – od tradicionalne medicine do psihosomatskih i holističkih metoda marginalizuju i diskredituju.
Kvantna fizika, filozofija i iskustva pacijenata međutim neprestano podsećaju da stvarnost nije mašina, već odnos. Kao što posmatrač u eksperimentu dvostrukog proreza suoblikuje ishod, tako i pacijentova svest, njegova uverenja, strahovi i nada su aktivni činilac u zdravlju. Svaka tvrdnja da postoji samo jedna „objektivna medicina“ predstavlja epistemološku represiju, odbijanje da se prihvati mnoštvo perspektiva koje zajedno mogu ponuditi bogatije razumevanje čoveka.
Eksperiment dvostrukog proreza nas uči isto ono što je Liotar filozofski naglašavao: posmatrač nije nemoćan, već stvaralac. Stvarnost nije data jednom zauvek, već nastaje u mreži odnosa između nas i sveta. Paradoks našeg vremena je u tome što naučni dokazi koji podrivaju materijalizam postoje, a ipak je narativ materijalizma postao još dominatniji. Možda je upravo sada pravi trenutak da se ta represija dovede u pitanje i da se umesto jedne „velike priče“ prihvati mnoštvo malih priča , kako u nauci, tako i u medicini, filozofiji i svakodnevnom životu.
Претплати се
Пријави се
0 Коментари
Најстарије